– I, što ćemo sad? Pizzu smo pojeli, napričali se o svemu što doma »ne stignemo«, i kako da sad »ubijemo« ovih još nekoliko sati? – na večernjem, upravo leđujućem, zagrebačkom betonu ženica mi Jelica servira teško obranjive »servise«.
– Ha… tko nam je kriv što nismo tajkuni ili bar političari pa da idemo na večere u pravi »restač«, gdje bismo imali »pet slijedova« jela? »Goli kuhar« ne kuha za naše »gole novčanike«… – dobar duh me ne napušta. – Čuj, djecu »sitna zuba« smo ostavili na spavanju kod tvojih pa… hajd’mo do mojih, makar još na sat-dva. Sigurno su budni!
Nadirući »minus« bio je veliki plus za moj prijedlog. Evo nas već pred zgradom mojih roditelja.
– Evo, što sam ti rekao, vidiš, svjetlo im gori! – dičim se. – Sigurno još čitaju kakav dobar roman, možda mama »štrika« novu kapu za »svoga sineka«…
Na zvuk zvonca nitko ne reagira, ali, Bože moj, nagluhost je najčešća i najnepriznatija bolest kod svih ljudi u »zlatnim« godinama. Srećom pa imamo »duplić« ključ od njihova stana. Ulazimo, glasno, kao točno u podne. »Znak života« je već viđena svjetlost u sobi, prema kojoj odlučno krećemo…
– Oooo… ho! Pa spavamo pred »telkačem«!?! – razbuđujuće sam iznenađen. – A na ekranu… ove »babe gatare«! Ove koje proriču budućnost iz karata ili iz zrna graha!!?? Ili su to možda žučni kamenci izvađeni iz istih takvih baba?? Pa, razočaran sam!!
– Ma nemoj?? Možda kao naš premijer komentarima na njegove vanjskopolitičke aktivnosti? – budniji je moj otac negoli sam mislio. – Pa? I mi smo razočarani što nam je smijenio ministra kulture, a još do danas se nije udostojao reći zašto je to učinio! Mi smo razočarani…
– Ooo, to ste vi, mladi? Došli ste nam? – ona se budi, majčica moja, s krunicom u ruci, pa »bez pardona« prekida muža (kako i priliči razdoblju povijesti koje će jednog dana biti nazvano »dobom vladavine žena«). – Evo, bdijemo tata i ja! Baš adventski, kako nam evanđelje veli: »Bdijte dakle jer ne znate ni dana ni časa…«
– Baš! Lijepo spavajući bdijete! – otpuhujem. – I to pred pravim »vjerničkim« i »adventskim« programom gatanja, proricanja, »šloganja«, »čarabarenja« ili kako nazvati »rabotu« tih »sveslavenki« koje su pokorile sve lokalne noćne programe? E, baš vam je fin program za bdijenje!
– A vaš je, kao bolji, ha? Vi sasvim »pobožno« bdijete, ha? – stišće moj tatica, jače neg’ zagrebačka zima. – Dao bih se okladiti da ste nam došli u ovo nedoba zato što vam slijedi noćno iščekivanje… vaše maturantice Dore! Sigurno si joj ti, »dobri tatica«, dopustio izlazak do dva-tri, do… možda do prvih pijetlova?! Jesam li u pravu? – matadorski probada moj »stari«, dok se ja »slinavac« povlačim »u kućicu« brže od puža kad mu se dodirne ticala…
– Jeste, tata, u pravu ste! – iskreno srdačna je moja ženica Jelica. – S tom sitnom razlikom da je za ovaj noćni izlazak više kriva Dorina »dobra mamica«, koja je vašeg sina uvjerila da »ne može Dora baš jedina ostati isključena«… Moj Vilko, kao prava »jabuka koja ne pada daleko od stabla«, sve je pokušao da to spriječi, ali…
– Ali to nije razlog – sasvim se razbudila moja majčica – da sad svi doista ne bdijemo »kako Bog zapovijeda«! Pa da zajednički izmolimo jednu adventsku krunicu, dok ne odete po maličku… – nije rečenicu ni dovršila, a već smo svaki u rukama imali svoju krunicu.
