- Pa što ti je došlo!? - zbunjen sam. - A još prije tri minute si trčao deset metara ispred svih nas i junačio se kako možeš tim tempom jurišati »sve dok Hrvatsku ne prime u Europsku Uniju«!?

- Valjda je baš zato »skiknuo«! - javlja se uspuhani Željac. - Do prekjučer je i premijer govorio da »letimo na krilima uspjeha«, a sad smo, preko noći, već pali u recesiju!?

- Kakvu procesiju? Sprovodnu? - dobacuje nam, ne prestajući trčati, sasvim nezadihani Dankec. - Stvarno, od vas su brži i ljudi na sprovodu! Hajde dalje, imamo još samo krug oko jezera!

- Pufff... kome je... - hvata Debeli pomalo zrak - kome je uopće palo... pufff... na pamet da trčimo krugove oko jezera!? Mogli smo lijepo... pufff... i dalje samo igrati mali nogač...

- Je, tamo možeš iskazati svoje vještine u skrivanju, šlepanju i stajanju na golu! U trčanju nema toga, to ti je čista konkurencija! - prijateljski ga bodrim. - Hajde, digni se, ovako mokar mogao bi se i zamrznuti! Hajde, još malo, stisni...

- Još i ti o »zamrzavanju« i »stiskanju«! - opominje me Željac. - Nije nam dosta premijerova božićna čestitka o zamrzavanju plaća i stiskanju remena?

- Sva sreća pa su naši šefovi u firmi, u strahu da ih Božić ne pretekne, već u kolovozu pripremili božićne darove za poslovne partnere! - vratio se Debelom dar govora. - Samo, baš me zanima kak' će sad odigrati tog »Božić-Batu« na oči Velikome Bratu, a da ne dobiju njegove packe?

- No, ipak je u redu to s darovima... - poče mudrovati Željac. - Istina, više bi uštedjeli samo da su se odrekli plaćenih službenih mobitela, koje koriste za privatne poslove, ali stvarno je besmisleno to rasipanje na božićne darove...

- Ma da, možda je i bolje da u Europi ne skuže da mi još slavimo »tamo neki Božić«... - promrmljam pa uskliknem. - No pustimo to i nastavimo trčati! Eno ga, Dankec već sjedi na piću u »Europi«!

- Je, lako njemu, kad mu je baka Slovenka! - dobaci Debeli, a nakon kruga skraćenog za četiristo metara, i mi smo se u hipu našli za stolom okrepe tijela cijela.

- Konobar, daj nam pet... - naručujem pa se zbunjen ogledavam. - Samo čas... Danko, Željac, Debeli, ja... Pa, dečki, gdje nam je Franc?! Da nije čovjek negdje pao, kolabirao! Možda ga je srce strefilo!?

- Srce, tref... karo, pik! Vidiš, mogli smo i otkartati jednu sad kad smo samo četvorica! - prenerazi nas Debeli pa smireno nastavi: - Ne brinite se za Franca, taj se uvijek snađe i sve će preživjeti. I trčanje, i zamrzavanje i stezanje...

Nije dovršio rečenicu, a Franc se, sa sto na sat, stuštio u kafić: - Evo me, dečki, nadam se da niste sve popili bez mene? Malo sam zalutal, videl sam jednog gospona kak' svom pesu navlači čarape da mu ne bu zima dok trči, pa sam mislil da je to možda naš gradonačelnik ili neki njegov pajdaš. Pa sam onda malo bežal za njima, jer sam čital kak ti fini ljudi hrane pese s pravim šniclima! A sami znate kak' je, plaća mi je i sad kak' kockica leda, a još ak' se zmrzne!... Pa sam onda ja štel gospona pitati je l' bi on mene uzel za kućnoga ljubimca. Donosil bi mu ja šlape i novine, za dobar kotlet! Samo, on i njegov pes tak brzo trče da ih nisam stigel...