Nekako se ne nadam još jednomu izboru za papu, ali dočekam li ga kojim čudom, molim vas – radije me, makar i u kolicima, odgurajte na vatikanski trg nego da ga dočekujem u društvu šire (i preširoke) rodbine pred televizijskim ekranom!
Sve je počelo ragbijaškim preotimanjem »daljinca« iz ruku da bi se odabralo »najbolje TV vodstvo« u čijem ćemo društvu gledati u isti dimnjak i na isti prozor. Jer, po šogorici Danici na tom njenom TV kanalu su »puno svetiji i pobožniji svećenici koje su doveli u studijo«, za kuma Jožu nezamislivo je da gledamo »baš taj program na kojem inače dnevno pljujeju po Crkvi i vjernikima«, a naša unučica Petrica neprestance je drečala neka ostavimo tamo »gdje ne miču sliku s galebima na krovu«. I tako dalje, do prozaičnih razloga da se prebaci kanal samo zato jer »ova mi novinarka ide na živce«; »ovima gost uopće nije svećenik, mogli su tak’ i mene zvat«… Srećom pa kardinali nisu birali papu kao mi programe, jer ga do danas ne bi izabrali. U takvu natezanju, sve praćeno pametovanjem (još našim na ono televizijsko) o tome kako će biti izabran »liberalan«, »konzervativan«, »desnolijevi« i ne znam kakav papa (koji bi Crkvu valjda trebao preokrenuti naglavce, »izvrnuti« ju kao ja čarapu ranim jutrom kad ne znam ni gdje mi je glava), dogodio se i bijeli dim.
A tek kad se novi papa pojavio na prozoru! Kakva je tek tad zavladala euforija, halabuka ushita i komentara, koji mi nisu dali ni vidjeti papu svojim očima. Te »miran je«, »divan je«, »uzvišen«, »lijep«, »pametan«, »baš isti« kao ovaj ili onaj papa otprije, a kojima realno sliči otprilike koliko i ja Silvesteru Staloneu! Skoro mi je došlo krivo da nisu izabrali nekog starog i smrknutog grmalja, samo da ih čujem kako bi jednako tako raznježeno pričali da je »osjećajan«, »sabran«, »blag«… Samo da vidim – ove moje rođake i one televizijske junake – tko bi pobijedio u nadmetanju superlativima i divljenju čovjeku kojega prvi put vide i koji mi se, onako sramežljiv pred mnoštvom, učinio sličniji baš nama, susjedu Brankecu ili čak meni samomu, tako grješnomu da se »ruguckam« i s papinim izborom… Ma, i ne treba više papama krunjenje tijarom, uz sve te medijske panegirike… Eeeh, što ti je Duh Sveti!
Kad su se slegli prvi dojmovi, nastavljeno je s komentarima druge vrste pa me je moj Šuro, znani »Sin Oluje« (u mirovini još otkako su ga »pomeli« iz HV-a zbog manjka vojnih JNA škola), onako usput »okrpio« rekavši mi kako se ja »bunim i ne bih radio ni do šezdeset i sedme, a papa se tu sa 70 prima najvećeg posla na svijetu«, jer te – njegove i naše – godine valjda su najbolje za najveće pothvate. Nakon još malo umovanja čiju će »liniju« (ne bi li trebala biti »crta«) djelovanja nastaviti novi papa, vrhunac večeri nastupio je kad je muž moje sestre, ustajući da konačno odu doma, važno i ozbiljno rekao: »Evo, papu smo izabrali, obavili smo taj ‘lavovski posao’, a sada je na Lavu da sve u svojoj savani drži pod kontrolom!«
Živ bio i živio nam Lav! Četrnaest puta, za sve nas takve.
