– Nema »šuše« koja ni pisala o odlasku našeg nogometnog izbornika, srebrno-brončanoga Zlatka, pa očekujem i od tebe, Vilko, da nekaj »nadrobiš« o njemu u tom svom »glaskoncilskom korneru«! – izaziva me Debeli, moj NPZ (to vam je prijevod onog engleskog BFF). – Te otišel je sam, te odgurali su ga drugi, te trebal je još ostat, te… Kaj bi ti napisal? Daj »napucaj redak u kazneni prostor«!
– Što da ja stara »konzerva« pišem o novim promjenama… – nerado priznajem, ali Debeli me bolno pogodio. – Najlakše bi mi bilo, samo ne znam je li prilično, objasniti to tako da povučem paralelu… s papama! Znaš, puno sam ja papa, sedam već, preživio i doživio, ali samo je jedan jedini baš »moj« bio! Samo me Ivan Pavao Drugi prvi pravo »zahvatio«, u pravom se trenutku moga života pojavio, dugo potrajao, nekoliko mi puta u goste došao… I mogu sad birati oni ne znam koga, sve ih ja poštujem kao svete očeve i Petrove nasljednike, ali samo tog jednoga imam baš onak’ posred srca! Meni »konzervi«, sveti Poljak, teolog i pjesnik, glumac i športaš ostat će zauvijek jedini »pravi« Sveti Otac!… Tako ti je nekako i s ovim izborničkim ocima, da ne velim »papama«, i s našim nogometnim Zlatkom. Može sad doći i ljepši i pametniji, trenerski umješniji i kvalificiraniji, nogometno poznatiji… Ma, može čak s »Vatrenima«, daj Bože, i bolje rezultate ostvariti, još sjajnije medalje osvojiti… meni će ipak i dalje i nadalje jedini pravi i »moj« izbornik ostati »zlatni Zlatko«! Nezamjenjivi izbornik moga doba, od srebra pa do groba!
– Lijepo zboriš, stari, al’ koliko godina ti već imaš, zar nije tebi taj »vječni i nezamjenjivi izbornik« trebal postati još Ćiro i njegovi »vatreni sinovi«, pariški brončani?
– Čuj, »šine«, drag mi je bio i on… Ali bili »šmo« još naivni za galvanizirane konzervativne konsekvence… – odgovaram mu, imitirajući i ja onoga za kog svi misle da to »odlično znaju«. – Premladi i Ćiro i ja, i igrači i cijela država… Pa, »sine moj«, bili su svi još tako »zeleni« da su u reprezentativnom kampu pjevali pjesme pjevačice trave zelene, ne sluteći, ne videći još crvene prikrivene! Ukratko, puno mi je draži glazbeni izbor ovih sada »Vatrenih«, nekako su mi oni u genima… kamenima. I nisam ja slučajno rekao »zlatni Zlatko«, jer više od samih medalja meni je važno kako je on očinski repku vodio te, usred »nogometne močvare« i »medijskog brloga«, vjeru i domoljublje smireno i otvoreno svjedočio. Zato je postao i ostat će meni zauvijek najbolji izbornik, ili »best forever« ako tako bolje razumiješ!
– Pa ti si onda gotov, ti si »mrtav«! – ošinu me Debeli. – Već sad si se sam živ pokopal ak’ nemaš više kaj čekati i boljemu se nadati!
– Kako nemam?! Pa ako već i imam toga »nogometnog papu« – spremno ispalim – još nisam dočekao onoga političkog, kulturnog, gospodarskog, narodnog, demografskog i kakvog li još sve ne »papu«, vođu takva hrvatskoga kova! Pitam se samo jesam li još uvijek nedovoljno star da i to dočekam? Možda se prije i »moj« izbornik vrati na svoje mjesto?
