– Eto, taman mu kupim tu toplu jaknu s kapuljačom, tu famoznu »hudicu«, da mi više »smrzljivi« grintavac ne kuka kako mu je »hladno za glavu« kad ga pošaljem po kruh i mlijeko do našeg »minimarketa«… – priča moja ženica Jelica našim mladima o meni kao o volu na sajmištu. – I onda ju sad ne može nositi, jer odjednom svakog dana neke tučnjave, napadi i nasilja ljudi u takvim jaknama! Još će mi »staroga« negdje pritvoriti, zbog jakne! Ili ga netko klepi po glavi? A tko zna, možda mu u toj jakni skoči adrenalin pa i on nabije kapuljaču i uključi se u »makljažu«? Neki dan je pred televizorom grmio o »Ali Babi i četrdeset centara«… Ne, strah me je, moram mu negdje sakrit’ tu hudu »hudicu«! Neće mi u njoj izlaziti dok se ne smiri to ludilo…
– Lako meni za tu jaknu – javim se da, prvomu sebi, dokažem svoje postojanje. – Ionako iza tih kapuljačama »maskiranih« stoje »kravatirani«, koji im dirigiraju. Ili ih, makar, doma ne odgajaju… Meni su problem termohlače! I desetci drugih, ne samo odjevnih predmeta i proizvoda. Problem su mi stalno novi modeli svega i svačega! Baš uvijek im sve mora biti »novo i najnovije«, »usavršeno«, »unaprijeđeno«, promijenjeno?! Na nove modele mobitela ili nove linije auta već sam se silom priučio premda znam da je, u trenutku dok ih kupujemo kao »najnoviji krik«, već proizvedena njihova još novija verzija. Ako ništa drugo, a ono zato da frustrirano kriknemo mi kupci, s »novim« koje je već staro. Hajde, u toj tehnosferi još mogu »progutati« kako znanost ide naprijed pa su pronašli nešto bolje, ali kad ne mogu kupiti omiljene kekse samo zato što su, tamo neki, osmislili za njih novo »vrišteće« pakiranje (da mi za iste novce prodaju manje) pa ih više ne znam naći na policama… Ili kad ne mogu kupiti iste kvalitetne cipele, samo zato što su oni u međuvremenu morali smisliti nove »iste takve«, ali s ergonomskim plastičnim potplatima, koji se nepopravljivo poderu dok su cipele još cijele!? Ma, o čemu zapravo svjedoči ta stalna potreba da sve bude »novo« i »drugačije« ako već imaš ono što je proizvedeno dobro, najbolje? To je samo odraz neurotičnosti, nesigurnosti i iskompleksiranosti toga novog svijeta i vremena, ljudi koji su stalno nezadovoljni onime što rade, onime kako izgledaju, onime kako se osjećaju, što jedu i nose… Zauvijek nesretni svime, pa »nabrijani« na novo. I zato, zbog takvih ja sad imam problem s termohlačama! Prije samo dvije godinice kupio sam jedne, tu u našem »mamut-centru«. I bio silno zadovoljan pa sam dogodine kupio još jedne, jer za dvoje odjednom nikad nemam… Krenuo ove godine po treće, da se osiguram do smr… do zauvijek. Ali, nema više! Takve se hlače više ne proizvode, rekoše mi trgovci. Imaju »iste«, s novom podstavom, od koje sam se naelektrizirao i dobio plikove već u kabini za isprobavanje! Eto, stalno vraške novotarije…
– Ha, čuj – prekinu me kći Dorica – najbolje onda da ovu novu »hudicu« zamijeniš za »gege«, duge podgaće! Ako takve još postoje? Ha, ha! Zbog njih te valjda nitko ne će istući ili privesti?
