– »Ako ne znaš što je bilo«, medalju se osvojilo! I tu se zabranjenu pjesmu na prvenstvu pjevalo, ne samo u svlačionici, već zajednički s navijačima u dvorani na sav glas, i bez razglasa… – nismo ni sumnjali koju će temu na subotnjoj kavici Debeli načeti. – I evo, još se pjeva! A svi koji su nam tu neslužbenu himnu zabranili ionako su, u skladu s onom »Oj drugovi, je l’ vam žao, rastanak se primakao«, već davno napustili turnir i gledali nas doma na telki.
– Sumnjam… Čini mi se da je još puno i previše onih koji se ’91. nisu »rastali od drugova« – pokušah se umiješati, ali sve ostade na mrmljanju pod svoj brk jer Debeli me »pregazio« u navijačkom zanosu…
– Još jednu medalju rukometnu dečki u vitrine metnu! I znate ono kak’ se obično, kad si treći, veli da je to »bronca zlatnoga sjaja«? Ta mi utješna fraza ide na živce, no ova bronca je baš bila zlatna! Ne samo zato što su organizatori dečkima zabranili odabranu himnu, ne samo zato što su ih rukometni »stručnjaci« i kladionice drsko podcjenjivali, ne samo zato što su dan za danom igrali, što su ih transportirali da su i po podu busa spavali, što su na dan utakmice za »zdrav športski ručak« lazanje dobivali, ne samo zato što su ih suparnici »naozljeđivali«… Pa, dečeci, jeste vidjeli kak’ je to ‘zgledalo na postoljima? Na srebrnom i zlatnom igrači bez ijedne njemačke ili danske zastave, bez barjaka?! Igrali za sebe, za svoje rekorde, statistike i račune? A naši brončani, tri zastave ponijeli! Od službene hrvatske do zastave čije veliko hrvatsko srce kuca u Hercegovini i Bosni. Znaju naši rukometni ratnici za koju obitelj su se borili! Neka nisu imali razrađenu igru za krila, ni igru na pivota, ni na tranziciju, ni što sve još niste mudrovali vi rukometni znalci… Imali su »igru na srce«! Zajedničko i najveće! Nije im smetao čak ni trener Dagur, da gura ih na engleskom, ha, ha!… Ni sve to ne bi bilo vrijedno izreke o »bronci zlatnog sjaja« da ga nisu osvojili kad su dresove već skinuli i u Domovinu se zaputili. Za mene, bronca im se pozlatila onoga trena kad nisu pristali da ih se na zagrebačkom dočeku od »medalja s Trgom« pretvori u »medaljone sa Senfom«. Znaju oni za koga igraju, s kime pjevaju, i na drugo ne pristaju. To je bilo čisto zlato!
– Pa su otišli do drugog »cara«, većega od zagrebačkog samovladara? – konačno mu solilokvij prekine Dankec. – Meni bi bilo draže da su otišli na doček, recimo, u Sinj! Gdje bi im se baš od srca ispunile sve želje, jer ovo mi je bilo isto k’o »prisiljeno zelje«. Ono, ako ne može bolje, »skuhajmo« im to, garnirano političkim prepucavanjima…
– A, neee, bila je to taktička igra brončanih! – nađoh malo prostora i za sebe. – Ispipali su protivnike pa pronašli one »pametne koji znaju čemu služi pojas«. Jer i u toj našoj nevoljkoj politici neki su ipak shvatili što znači pol’ milje ljudi na Hipodromu, dok oni drugi još uvijek misle da je cijelo društvo samo ono što vide u svojim »močvarama« i »fabrikama kulture«.
