– Eto što ti je novo doba, nema više ni maškara… – naglas lamentiram na pokladni utorak.
– Kako nema, puna ih je televizija, osobito vijesti! – kao oparena skače moja ženica Jelica. – Pola Dnevnika ode na maškare, a pritom ne mislim na ove naše političare, koji svako toliko govore onima drugima da su im »maske pale«… Te karneval ovdje te fašnik ondje, tamo zvončari, onamo »srake«… Pred mikrofonima i kamerama razigrane nalarfane babe i pripiti »dedi« crvenih nosova, da ne znaš jesu li im pravi ili maska, hvale se svojim krajevnim običajima maskiranja starima sto, tristo i koliko već ne godina, valjda sve do staroslavenskih pogana i njihovih bogova, do Peruna…
– Je, peruni i žlice i danas su nam »bogovi i božice«, samo ako je u tanjuru malo »meseka« da se možemo »bogovski« najesti! – okrećem na šalu, da malčice pogasim zapaljenu Jelu. – Svejedno, ženo draga, ovaj put nisi ti u pravu… Pa sjeti se, dok su naša djeca bila mala, već pet dana uoči fašnika imali smo pun stan bombona i grickalica, a na sam dan maškara »natukli« bismo i domaće pokladnice, krafne, više-manje šuplje, da imamo za sve maškare koje će nam pozvoniti na vrata… Koliko ih je dolazilo, a danas… ništa! Znači, ako karnevala i ima, običnih maškara nema!
– Možda zato što su pravi vjernici konačno odlučili – zauzima Jelica pozu iz koje se zna da je i ona ta – odbaciti te poganske ludorije i »prostarije«, koje nemaju veze ni s vjerom ni s kulturnim ponašanjem!
– Ma pretjeruješ, to je samo malo ludiranja pred ozbiljne dane, »tjeranje zime«… E vidiš, a ja mislim da maškara danas više nema zato što se roditelji i odrasli plaše djecu pustiti u tu suvremenu džunglu. Nikad ne znaš iza kojih bi ih vrata ljudi, maskirani »dragi susjedi«, mogli i dulje zadržati, zgrabiti, oteti, možda i prodati! Plašimo se jedni drugih i bez maski… – ne popuštam, već »zatežem« i ja, poput mojih davnih TV junaka »Jadranskih susreta« u potezanju konopa.
I upravo u tom, tako napetom trenutku koji je prijetio da Jelica i ja postanemo kao vlast i oporba, začulo se zvonce na vratima. A pred njima konačno su nam se pojavile tri male maškare!… I četvrta, velika, koju je zamaskirala tek dotrajala »trajna« na glavi, pa smo odmah prepoznali da to baka Vlasta »vlastonožno« hoda sa svojim maškarama, »princezama« i »spidermanima« unučićima… Za svaku sigurnost.
Istog sam trena jurnuo po bombone i napolitanke u ladicu, našao sam u džepu i pokoju »kunicu«, zapravo taj nesretni euro. Tako sam jurio da je mali maskirani Fran svojoj sestrici rekao:
– Vidi, striček Vilko se maskirao u atletičara! Ne znam samo što je susjeda Jelica?
Nasmijao sam se na sav glas, a čim smo zatvorili vrata, onako u prolazu teatralno rekoh:
– Ah, moja vam se gospođa maskirala u Grincha koji bi vam ukrao i obične dječje maškare!
