– O, stari, pa gdje si, nisam te vidio još od kenozoika! Vidim da te kosa napustila, a pamet? – usred centra centra Hrvatske presreće me Zdenko, stari prijatelj iz dana marksističkih školovanja kad se vladajuće jednoumlje nije moralo pakirati u tako suptilne i ukrasne »omote« kao danas. – Jesi li još uvijek u »Glasu Koncila«?
– Ha… i jesam, i nisam… – lukavo rabim blaženi umirovljenički status da izbjegnem izravan odgovor jer ne znam hoće li sad »oplesti« po »Glasu« ili čak mojoj rubričici, ne znajući da ju pišem…
– Volim ja taj tvoj »Koncil« i čitam ga ponekad, ma »Komentar« i često! Volim te vaše komentare jer su baš drugačiji nego u svim ostalim novinama, jedini su koji bude nadu, pale svjetlo i prije kraja tunela… Pozitivni su, usred »crnila« iz drugih medija, usred strahova i kuknjave počev od katastrofičnih vremenskih prognoza do već »paniranih« ratnih sukoba. Kod vas makar »premaz« optimizma, evo i u ovom nedavnom komentaru o znanstvenom istraživanju provedenu na srednjoškolcima, mislim da mu je i naslov »Dobro nam se piše«. Pa ipak, u jednoj se stvari, vezano uz politiku i mlade, ne bih baš složio s komentarom. Čini mi se da je autor malo »zapeo u Hlebinama«, prenesi mu to…
– Pa ne znam baš… Pokušaj bolje ti… Napiši i pošalji uredništvu pismo čitatelja.
– Ma, postao sam nepismen od tog mobitela! Reci ti njemu da mu ne stoji ono poglavlje gdje piše da je lijepo vidjeti kako političke stranke »nisu uspjele zavesti hrvatske mlade« jer ih gotovo 75 posto ne želi biti članom ijedne, pa su svi ti kreatori imidža političkih stranaka »badava krečili« – zajapuri se Zdenac u »šest sekundi do 100 na sat«. – Reci mu da našim političkim strankama i nije do mladih željnih politike, one imaju »peglače imidža« zbog mode, možda i džeparca, a ne da ikog privuku. Baš suprotno, mlade uopće i ne »zavode« jer sve dok ih toliko ne želi u politiku, to znači da je javnost uspješno eutanazirana i politički prvaci osigurali su sebi priljev željenih kadrova, potkapacitiranih, koji u sudaru s tih bistrih 75 posto mladih ne bi imali šanse doći do saborskih, ministarskih i drugih fotelja. Ukratko, njima, unatoč naizgled velikomu trošku za »fasadu«, nije do zavođenja mladih! Bolja im je apolitična ravnodušna masa, a oni će kadrove uvijek popuniti iz svojih ograničenih, ali pouzdanih inkubatora. Zato nam se i dogodilo ovo, da nam nakon tri desetljeća i dalje vladaju djeca »komunjara« i raznih socijalističkih i samoupravnih pripuza…
– Ima prav’! – prikopča se Debeli, dotad tih kao moj privjesak. – Da se tih tri frtalja nezainteresiranih mladih želi bavit’ politikom, znalo bi se komu i kaj SOA javlja kad nanjuši opasnost, kog’ sluša vojska, a kog’ Sabor, tko su mama i tata, kaj su nam društveni prioriteti i kak’ ih ostvariti. Sigurno bi se znalo i tko i kak’ vodi »repku«!
– Da, bilo bi nam… Možda kao s našom generacijom koja se htjela politički uključiti. Ha, Zdenko? – namignuh znancu onoliko puta koliko je on sam stranaka promijenio, dok se od svega nije umorio.
