Počela je školska godina i za starije »dečke i cure«, za roditelje brucoša. Kako mojoj ženici Jelici i meni ta fakultetska budućnost već »diha za ovratnik«, rado se nakon mise zadržavamo u krugu novopečenih »študentfuter« roditelja…
– Onda, je li vaša Barbara upisala ekonomiju? – pitamo Štefa i njegovu Juliju, sjećajući se male Barice još davno prije no što je postala »Barbie«.
– O da, još kako! Bila je među prvih dvjesto, tamo na toj njihovoj top-listi! – ponosna je mama Juliška.
– A vaš Srđan, i on je na ekonomiji? – zapitkuje moja Jelica Borisa i Stellu, dok se ja divim kako kompjutorski pamti sva ta imena.
– Pa… Pa da… I on… – zamuckuje mama Stella.
– A, nije on baš na pravoj ekonomiji. Bio je ispod crte – sve zna Julija, osim držati jezik za zubima – pa je upisao ono privatno učilište…
– Ma nije to zato! – viteški uskače Boris pred svoju ženu. – Mi smo baš htjeli tako. To je malo kvalitetnije obrazovanje. Manje studenata, više učenja, malo više kontrole…
– I malo više penez! Čula sam da je jen semester dvajst hiljadarki? – obruši se Juliška slobodno, »po domaču«.
– No, nije baš toliko! Koju tisućicu manje… – početno »pravdanje« Stella brzo preobrazi u »demonstraciju sile«.
– Hajd, razmem kad tol’ke novce hičeju oni bogatuni kaj več imaju svoje firme pa odluče po kratkom postupku svom djetetu, da se ne muči, uplatiti do diplome sve ono kaj su uskratili svojim zaposlenima – makne Juliška sve dlake s jezika. – Al’ vas bu to bormeč koštalo, ne znam baš da vi imate rudnik zlata…
– Ha, čujte… – zadrža Boris »fulirovsku« mirnoću i šarm – neki roditelji ulažu u buduće Čiliće ili Modriće, pa možemo i mi u buduće »direktoriće«! Dobit će Srđan na tom učilištu dobru praksu u najboljim firmama, stvorit će dobre veze s pravim ljudima, još za studija i… Bit će nam to ulaganje u buduće zaposlenje, imam ja kolege čija su djeca tu studirala pa eno ih, šefovi…
– Pa da, a najbolji s liste, kak’ moja Barica, nek’ se slikaju… – uroni Juliška u defenzivu.
– Tja…, bolji, najbolji… – nasmija se Boris. – Pa zar nismo već prevladali tog Darwina, njegovu evoluciju i »prirodnu selekciju«, nije…
Nije rečenicu ni dovršio, a njegova Stella okretanjem za 180 na visokoj potpetici dala je znak da im valja ići na nedjeljni ručak (»koji joj još uvijek kuha baka, lako njoj«, kako zna moja Jela).
– Eto, čuli ste… – javi se dotad »grobnotihi« Štef. – Baš je to čisti darvinizam! U kojem bolje zubate živine požderu sve ostale sitna zuba! Pa nam onda budu takvi fakini kao njihov Srđan, lijenčine s dva popravka, takvi koji nisu mogli proći na prijemnom, zbog »tata-lovomlata« sutra postali veliki poslovnjaci. Direktori mojoj Barbari i onima najboljima s lista za upis…
– A ne, varaš se! – prekinuh ga.
– Kako?? Misliš, varam se za Darwinovu »prirodnu selekciju? – poče Štef hihotati. – Jer nam stvarnost pokazuje kak su na vrhu sami »odvažni«, koji se ne usude »zube pokazat« ni kad im stranci otimaju banke, firme ili teritorij? Ha, ha… valjda je Hrvatska slijepo crijevo te Darwinove prirodne selekcije, ha, ha!
– Ne, varaš se da će takvi biti direktori najboljima s liste. Zar nisi čitao što je rekao onaj profesor, da kod nas fakultete ne završavaju najbolji, nego najmarljiviji, oni koji profesorima »nose torbe«, prave prezentacije, obrađuju podatke…
– A najbolji?? – skroz se zbunio Štef. – Što je s njima?
– Pa oni će u Irsku, Njemačku, Skandinaviju ili su već tamo… Novovjeka zapadna selekcija!
