– Mogao si bar maknuti taj debeli tur s dvosjeda dok ja čistim – ženica Jelica baš bira riječi dok me tjera »surlom« usisivača – kad već ne znaš pomoći pa pobacati pola tih svojih papira i knjižurina, koje ionako do smrti ne ćeš više nikad u ruke uzeti…
– Čistiti, spremati, bacati… Zar ne vidiš da stvaram, pravim bilješke za kolumnu bez koje ljudi ne mogu preživjeti tjedan! – teatralno se precjenjujem pa uranjam u željeni solilokvij. – Kao da je lako bacati?! Suoči se ti samo sa škrinjom ledenicom pa odluči kad ćemo već jednom baciti onu »dinosaurovinu« s njezina dna, meso neidentificirana podrijetla, ili onaj mladi grah koji skupa s Disneyjem očekuje da oživi kad ga konačno jednom odmrznu. Ili ga čuvamo zato što je to onaj čarobni grah koji će izrasti do neba i po kojem ćemo se, baba i deda, uzverati do ćupa s blagom? Ma, sve nam je zakrcano: i šupa i ostava, i »primaća« i »spavaća«, i tvoj »salon vremešnih cipela« pod štengama, špajza prepuna proizvoda s otisnutim datumima starijima i od naših unuka! Okej, okej, i moj radni stol, i moj ormar s knjigama, ladice, police s CD-ovima, a tko zna gdje li su, pod kojim krevetom ili na ormaru i »odabrani« vinili koji će »nam jednom donijeti bogatstvo«, sve to je zakrčeno poput Amazonije… I sad bi sve to trebalo preslagivati, spremati, bacati, dijeliti, paliti?… Počnem li to pošteno činiti, cijeli će mi život u tome proteći! Da i ne spominjem čišćenje računala, mobitela, diskova, podataka, fotografija, svega što mi dnevno izbacuje alarme po napravama: »Kupite dodatni prostor ili očistite!« A ne mogu pravo ni prvo ni drugo… Zar mi je sve ostatke ovoga zemnoga života provesti u čišćenju, preslagivanju, bacanju… Ili mi je još stvarati? Što znači i dalje dodatno natrpavati. Jer, svako stvaranje traži opet neke svoje alate, priručnike, aplikacije, nove komplikacije i nova gomilanja… A opet, okrenem li se svakodnevnomu bacanju životnih uspomena, stečevina, pa makar i onih s dna ledenice, ne ću li tako brže prizvati i vlastito »bacanje« u podzemne odaje… Zato, ja sam odlučno za stvaranje! Makar i novoga nereda. Neka me potomci bolje pamte, ha, ha! Kad već ne će moći reći: »Ovaj apartman; ovu kuću na moru; ova tri nova stana ostavio mi je stari«, otac ili djed svejedno, nek’ bar mogu reći: »Sav ovaj nered, ove knjige, ove ploče bez gramofona, ove zaboravljene zamrznute mahune, ovu ruševnu šupu s vijcima, bez dva ista, s čavlima koje treba tek mrvu poravnati da budu kao novi… Bar to mi je ostavio, svoj stvaralački nered umjesto besplodne čistoće!«
– E, isti si kao država! – hladno me poklopi Jelica. – Valjda zato svaku bivšu tako dugo i pamtimo. Ti naši čelnici… Uvijek samo »stvaraju« novo i novo, a staro smeće i otpad ne čiste za sobom…
– E, nisam isti! – pobunih se kao Job pravednik. – Država naglas obećava da će otpad riješiti, spaliti i sanirati, a ja iskreno priznajem da ću samo novi nered stvarati!
