Došli dani da nam i rođena djeca već idu na neke »okrugle« obljetnice maturalnih večera. Dok slušamo kćer kako nam prepričava svoja čuđenja nad »proćelavim dečkima« i »prodebljanim curama« iz razreda, i ne usuđujem se pitati ženicu Jelicu koja bi nama već bila godišnjica »zrele« večere…
– Čuješ li ti nju i njene »frendice«? – nastavljam ja monolog (za Jelicu) kad mladi odoše. – Jučer se rodili, a već im »ništa nije kao dok su bili mladi«?! Već se pretvorili u nostalgične grintavce, a život tek pred njima… A što bismo mi trebali reći, koji smo uokvirili već četiri-pet »okruglastih« godišnjica mature?! No tek će oni naučiti da na tim proslavama zapravo postoje samo dva tipa ljudi. Prvi, koji stalno pričaju o smrti i bolestima, pa uvijek nanovo moram slušati tko je iz razreda, kada i kako umro! To bih još podnio jer nemamo više od pet »mrelaca«, ali ti isti moraju ispričati i sve o svim svojim bolestima! Saznam sve o meni neznanim tumorima i »skopijama« pa se doma vratim triput bolesniji, a već za vrijeme večere prestanem jesti masno, ljuto, slatko… Uf, takvima ću jednom reći da je najbolje da se umjesto za stolom nađemo na zadušnici za prvoga među nama koji će »otprhnuti«! Ili u predvorju bolnice, da lakše slušam njihove medicinske horore, ako mi isprovociraju infarkt… A drugi tip »eksmaturanata«, to su oni koji ne dopuštaju ni riječ o svojim godinama i starosti; koji tvrde da se sastajemo samo zato da »obnovimo mladost« i pustopašne gimnazijske dane. Stoga, što se ne bi i opet, jednom godišnje, »ubili« pelinkovcima i gemištima, odojkom i ćevapima, a ako baš i uštipnemo kolegicu koju se nismo usudili uštipnuti sa sedamnaest, bit će to »bonus« na »ludu« obljetnicu! I takvi, »zauvijek mladi«, idu mi na živce! Još kad babice navuku tajice, a mužjaci od preostalih čekinja na glavi slože »konjski repić«…
– Daj prestani, nije istina da su smo ta dva tipa! – oštro me prekida Jelica. – Ja na godišnjici uvijek sa svima lijepo popričam o svojoj i njihovim obiteljima, o svakodnevnim stvarima…
– A da, zaboravio sam taj treći tip; one koji se uvijek nanovo hvale! Neki nekretninama, neki autima, a neki – pogledah oštro Jelicu – neki se »skromno« nahvale brojnom unučadi, da i oni makar kako drugima malo »natrljaju« rane…
– E, baš si… – ostade i moja žena bez riječi. – A koji si onda ti »tip«, od svih tih?!
– Tja, ja sam sve bliže tipu iz vica o »Tri šešira«, o maturantima koji su prvu maturalnu večeru imali u restoranu tog imena. Pa su za desetu obljetnicu opet došli u »Tri šešira«, »zato što su tu najzgodnije konobarice«. Za dvadesetu izabrali su isto mjesto »zato što su odresci veliki k’o slonovo uho«. Za tridesetu su u »Tri šešira« došli »zato što je vino najjeftinije i ima svih vrsta piva«. Za četrdesetu opet su izabrali to mjesto »zato što ima kuhanoga pa se i bez zuba može jesti«. A kad su se dogovarali gdje bi mogli za pedesetu obljetnicu… Upitali mene, a ja ispalio kao iz topa: »U ‘Tri šešira’, zato što tamo još nikad nismo bili!«
