Mislim da je za sve krivo to pomicanje kazaljke za jedan sat unatrag. Noć nam je pala ranije pa je valjda i meni pao mrak na oči kad sam se zainatio i objavio da ove godine ne ću na groblje na Sve svete, već samo na Dušni dan, koji i jest dan spomena na sve naše drage pokojnike. Ispalo je to kao objava otvorena rata ženici mi Jelici jer je po njoj obvezno da se na groblje ide upravo na Sisvete, i to gradskim prijevozom u hodočasničkim kolonama do busova koji kruže i kruže, istresajući nas pred ulazom na glavno gradsko groblje. Taj je pohod neizostavan, dok se preostala odredišta ture »4M« (kako popularno nazivam Mirogoj, Miroševac, Markovo polje i Markuševec) mogu obići i u neke desete dane. Stoga je pokušala momentalno mi zatvoriti usta, rekavši da što sad tu lupetam kad čak i ateisti dobro znaju da su Svi sveti dan kad se ide na groblje. Onda sam je ja poklopio rekavši da joj sam naziv te svetkovine govori da se toga dana časte sveti, oni za koje Crkva vjeruje da su u raju, a da je Dušni dan za sve ostale dobre pokojnike, među kojima su i naši dragi predci i prijatelji, svi odreda nebeatificirani i nekanonizirani. Još sam ju poučio da je za Dušni dan zaslužan opat Odilon, koji je odredio da 2. studenoga bude dan kad svečanije molimo za naše mrtve. Nije ju se naročito dojmilo, nekako mi se čini da je ona pomislila na zagrebačkog vlč. Odilona iz Benina, jer ne stigoh reći da je ovaj moj iz francuske opatije Cluny živio u X. stoljeću… Samo me pogledala iskosa pa mi teološki odgovorila kako smo »svi pozvani na svetost« i otkud mi pravo reći da naši pokojnici nisu u raju, kad i sam stalno govorim da je moj djed bio »svet čovjek«. Pa je rafalno nastavila kako se na Sve svete jednostavno mora ići na Mirogoj jer nije bez veze baš na taj dan posebna regulacija prometa da autobusi mogu neometano do groblja, a na Dušni dan više nije tako. Rekoh da joj to nije nikakav argument jer taj »regulirani provoz« i tako su utvrdili oni koji su se počeli križati tek 1991. i već su krajem devedesetih prekrižili godine svoga križanja, te da takvi nemaju pojma koja je razlika između Svih svetih i Dana mrtvih, kako krivo nazivaju Dušni dan! Onda je Jelica rekla da nisam u pravu jer »zašto je baš na Sve svete uvijek svečana misa na Mirogoju, koju predvodi nadbiskup ili biskup, a iste takve, televizijski popraćene, nema idućega dana«? Odgovorio sam da je u redu da glavna misa bude na Sve svete, zato što svi – kao što i sama reče – stremimo k svetosti, ali da je Dušni dan svejedno i dalje dan kad se ide na groblje! Tad joj je prekipjelo: »Da, ali ipak nije Dušni dan neradni, nego su Svi sveti! Valjda bi Crkva sredila da i Dušni dan bude neradni, da je tako kako govoriš ti, besposleni penzić koji može na groblje svaki dan!« Što sam mogao nego priznati joj da me pobijedila?
Stoga, dragi čitatelju, ako me čitaš na dan Svih svetih – na groblju sam. Ako me čitaš na Dušni dan – na groblju sam. Ako me čitaš ikoji od pet dana prije ta dva dana… na groblju sam. Pokopao sam se ove godine. Na groblje, na groblje… noga već sama beži…
