– Ne tako davno svibanjskih dana sablažnjavali smo se nad đačkim »norijadama«; oboružavali se kacigama u strahu da ne budemo zasuti brašnom ili da nam automobil ne »prefarbaju«; pravili im koridore za kanalizirano odvođenje do prigradskih pustopoljina gdje bi im se priredio program ili ih se jednostavno pustilo da nenadzirano harače. Danas pak puno me više strah »norijada« starih, od ovih Trnjanskih kresova do »kumrovačkih stresova«, rođendanskih i smrtnih proslava Diktatora. Digitalizirana mladež pogubila je sve grupne identitete, pretvorila se u rasute čestice sitnije od bozona; no zato »dečki kumrovečki«, naša »starež« zna kako se okuplja! Pa onda, pristigli iz »vascelog regiona«, to neometano i čine usred Zagorja slaveći ruskog špijuna ili koječijeg bjelosvjetskog hohštaplera koji je negdje u boljševičkim sojuzima zamijenio bravara Broza, vrativši se iz Rusije i s prstom koji je već bio izgubio na tokarskom stroju, kako mi je to pričao moj pokojni pradjed, i sam tokar. U začetcima tih i takvih norijada u samostalnoj Hrvatskoj bilo je i povika, zgražanja nad njima, čak i po javnim medijima… Mislili mi hrvatski naivci, povući će se takvi sami od sramote, a kad su svejedno nastavljali »noriti«, onda smo se počeli praviti kao da to ne vidimo, slično kao s ovim LGBT p(re)okretom. Sve u duhu one popularne da »svaki bedak ima svoje veselje«, pa »kaj da ih diramo i prekidamo u tome«… Mi »ekumenisti«, oni isti. Komunisti. Tko bi li tada sanjao da su te smiješne petokrakaške »norijade« i retroparade bile zapravo prethodnica, »topovsko meso« za podnošenje prvog udara, »živi štit« iza kojega su se potezali uglađeni ali isti takvi koji su, čemerni i nevoljni, teškom mukom prihvaćali katedre i profesure, direktorska i vodeća mjesta te slučajne države čudna grba, čudna imena… Zato me i strah tih novih norijada! Ne, ne plašim se da će me zasuti prahom zvijezde petokrake ili me ispolijevati i isprati mi mozak crvenom bojom. Plašim se neće li me »crveni«, sad pride zaogrnuti duginim bojama, opet pod pratnjom, kao nekoć školarca, nasilu »dotjerivati« na svoje derneke? Jer, kad svima postane normalno da se Trnjanski kresovi i slična veličanja onih koji nikad nisu željeli Hrvatsku održavaju pod pokroviteljstvom te države il’ grada, koliko smo daleko od toga da nas natjeraju, recimo, pljeskati i »partizanima« koji su nas zasipali »zvončićima«?! Ha, što ti veliš, Vili? – ostavši bez zraka, konačno stane moj šuro (znani »Sin Oluje«), dok smo na suncu ispijali nedjeljnu kavicu.
– Hajde, hajde… Što si se zajapurio, a sigurno si zaboravio susjedu Milanu čestitati njegov Uskrs – okom mu pokažem susjedni stol »Zlatne jeseni«.
– Ti, vidim, nisi? Možda bi Milanu još draža bila tvoja čestitka da zna kako si za ove koji ne žele zajedničku vlast s njegovom strankom?
– Što… kako… Pa otkud znam koja je stran…
– Hajde, hajde, vidiš koji si »zec«! – dotuče me šuro. – Tebe će prvog poslati na »kresove«, a ja tamo neću čak ni »nakresan«!
