– Oho, što to »lijepa« radi moja Lijepa? – hvatam ženicu Jelicu dok »čeprka« po kćerinu mobitelu.
– Hajde, stari, zar nisi uvijek govorio da »roditelji moraju znati što im djeca čitaju i pišu«!?! Pa Marta je i dalje naše dijete, i sa četrdesetak… – izvlači se Jelica, »ližući prste uhvaćene u pekmezu«. – Ma, ne čitam ništa baš tako osobno! Stigla joj neka poruka pa zasvijetlilo »Mame prvašića«, tako im se zove grupa, pričala mi je o tome sad kad je Paula krenula u školu… Eeeh, da je toga bilo u naše doba! Učas bismo doznali što je bilo za zadaću, što se radilo na satu, koja je lektira… Možda bismo i na manje roditeljskih sastanaka išli? Pa gledam malo, baš ima tu svega, slušaj ovo što piše neka mama Ivana: »Jeste čule za ovu iz vjeronauka? Derala se na mog Nou jer nije stavio stolicu pod klupu, zamislite!« I onda odmah ispod mama Nina: »Da, strava! Neda im da piju vodu na satu, nevjerujem!«
– Ma, daj mi da vidim to! – poput najhitrijeg centarfora oduzimam joj mobitel iz ruku pa dalje redom čitam naglas tu »napeticu« iz »prvog C«. – Marija: Užas! Moga Domagoja je pred svima poslala da opere ruke! – Ana: Grozna žena! U toj školi sve sama čudovišta, svi redom bez obrazni. – Ivana: Išle smo Miranda i ja u školu ali ni smo ju našle. – Miranda: Sreća njena da je nije bilo! – Petra: Ma grozno, neka samo vikne na moje dijete, poslat ću muža odmah k ravnatelju! – Nina: Čućeme, nebi ja takvima dala ni cucka čuvati. – Ivana: Ma trebamo sve skupa ić i oprat ih sve koji misle dasu bogomodani za taj posao!…
– Pa to je… – od uzbuđenja ne znam pronaći prave riječi – … linč? Progon, »odstrjel«, »vršnjačko nasilje«?! Što je ovo, ne mogu vjerovati! Eto ti društvenih mreža! Lijepo smo se, zavedeni, u njih zapleli, postali baš »zamreženi«! Pa oni koji su do jučer na roditeljskim sastancima sjedili kao »tutleki« ili bi im se jezik saplitao u pokušaju da sklope jednu rečenicu, takvi su danas glavni, »vedre i oblače« po grupama i mrežama! Ali, vidi… – hitro pomičem prstom po ekranu – naša Marta nigdje se ne javlja, ništa ne piše? Zašto im nije napisala nešto? Hm…
Nije prošlo ni pet minuta, a ponudila mi se prilika da isto pitanje ponovim kćeri naglas, kad je mene, praktički nevinoga, uhvatila s prstima u njenom mobitelu…
– A što da im napišem, takvima? – pokunjeno odgovara Marta. – Pa vidite da nije to jedna-dvije, sve su se udružile. Odmah ću im i ja postati meta napišem li nešto drugačije. A nije tako kako pišu… Ah, valjda će se »unormaliti« i smiriti, dok ih prođe početni »stres prvog razreda«…
– Bogu hvala da si došla! – eto i Jelice iz kuhinje, negdje našla i kuhinjsku krpu, da skine svaku krivnju sa sebe. – Jer tata, koliko se raspametio čitajući ovo, već je krenuo pisati i još malo pa bi sve to poslao… A sve bi išlo pod tvojim imenom!
– Ma što, tko?!… – zamuckujem, nevinašce. – Pa napisao sam samo: »Prestanite kvocati i počnite svoju djecu malo i kod kuće odgajati!«
