– Srećom pa počinje škola, već mi unuci »tancaju« i po ćelici i ispod nje! – naglas se žalim Željcu intelektualcu. – Slušam neki dan na misi ono čitanje gdje se spominje kako nas Bog odgaja kao sinove. Zapamtih pitanje »Ima li koji sin kojega otac stegom ne odgaja?« pa se sad pitam…
– Ima li danas ijedan otac koji zna što znači riječ »stega«? – zavlači me Željac u drugi smjer.
– Ma, htjedoh reći kako mi se čini da, kao djed i odgojitelj, nemam potrebne stege. Zapravo, uvijek nekako naopako stegnem… Dojuri mi najmlađi i najmanji unuk u suzama, plače da ga stariji tuku pa ja onda dignem dreku na ovu dvojicu dvaput veću od njega. Štošta im izgovorim, samo što im uši ne izvučem! »Stežem«… a onda poslije čujem i otkrijem što im je sve mali izgovorio, kako li im se bezobrazno rugao i kojim ih sve »zoološko-psihijatrijskim« imenima nazivao. Pa opet, svaki put nasjednem. Njima prekipi pa ga »klepnu«, a onda ja ospem paljbu po njima. Kao »štitim slabijega«, a zapravo malog provokatora…
– Heeh, stari moj, uvijek su najmanji i najslabiji željeli biti najvažniji, samo što im to nekoć nije išlo od ruke. A danas, sve se poremetilo! – nakon blaga tješiteljskoga uvoda brzo zaoštri moj negdašnji »liberalac« Željac te obojica ne primijetismo da nam se pridružio Debeli. – Ovi sad, čim se pojave, već su glavni! Svi im moraju popuštati i ugađati, pa i oni stariji, jači i pametniji od njih. Jer, »oni su mali« i sve mora bit po njihovu! A daj se sjeti kako je nama bilo dok smo bili klinci? U naše vrijeme mi smo dobro znali da starije i jače ne valja izazivati bez veze, čak ni kad smo stoput bili u pravu, jer zašto dobiti batina bez veze… A »tužibabe« nismo htjeli biti jer njih nitko ne podnosi! A danas? Udri i pljuni na drugoga, većega i jačega, pa onda brzo, cvileći, u krilo tateka i mameka, bake i dedeka?! Skloni se da ti veliki dečki ništa ne mogu, i još im se malo »belji« iz sigurna utočišta?! »Prefrigani« su ti mali… Ništa ne znaju, ali već »znaju znanje«?
– Dobro govoriš… I dobro da počinje škola, pa ću predahnuti bar na pola dana… – već napola izdahnuh izgovarajući te čarobne riječi.
– Heej, pa vi ste govorili o pravoj djeci?!? – razočarano se oglasi Debeli, kojeg tek sad ugledasmo. – Vi stvarno o odgoju klinaca?? A ja mislil kak’ vi »spikate« o ovim društvenim provokatorima. Prvi sam protiv nasilja, ali moram ovo reći. Oni prvi pljunu i vrijeđaju druge, jače i veće, brojnije od sebe pa onda, kad se na njih same malo podvikne, kad im se prolije »smrdikanta« po glavi ili našara sprejom po »naočarkama« pred nosom, trče plakati mamici i tatici, saboru i vladici, cvile po svojim novinarskim i drugim društvima službenih i neslužbenih izazivača u ovoj, za njih neželjenoj i slučajnoj, zemljici na tlu bivše im »Juge-pljuge«…
– Ma ne, otkud ti to? Pa bar su takvi bili naučeni živjeti kao »veliki dečki«, oni još imaju »refleks« da su uvijek jači i veći od svih drugih. Kud bi oni išli plakati kad su glavni?! – zaključujem, a uvodim u nove svakidašnje nam jadikovke.
