Nakon dugog toplog ljeta bez Ben Quicka, ali uz brzožareće prognoze, za stolom na pragu naše »Zlatne jeseni« mi olovni penzići, vječni zatočenici novinskih stupaca, već okruženi prerano popadalim lišćem napokon na ukroćenim temperaturama možemo odigrati partiju bele…
– Jedan, dva, tri, četiri… – dijeli karte Debeli pa dobacuje kibiceru Francu – …pet! Jesi ti, Franc, onaj »svaki peti Hrvat«? Onaj službeno siromašan po podatcima one neke umirovljeničke stranke?
– O, da, još kako!… Ne znam kak’, al’ kod nas doma su dva »peta«, i ja i moja Marica?! Samo nas dvoje u kući, a svi peti?! – spremno odgovara Francek otkrivši dobru informiranost. – Oboje živimo na toj »granici bijede«, oboje s mirovinama ispod tih »pograničnih« 600 eurića… Pa sad ne kužim gdje su ona četiri koji bi trebali biti između nas dvoje, ak’ smo mi »svaki peti«?! Gdje su ti »prvi« i »drugi«, gdje pak oni žive kad u mojoj zgradi susrećem samo »pete«…
– Imaš prav’! – pridružuje mu se Debeli, zaboravljajući na dijeljenje karata. – Kad se malo bolje zbrojim, zgledi mi da tu, kod nas, samo svaki peti nije siromašan! Sve naglavce? Kak’ nas je tol’ko »petih« siromašnih skup’ na hrpi? Heeeeh… da mi je vidjeti kvartove tih »drugih« i »prvih«, gdje li oni žive? U »pethausima« na nama nevidljivom vrhu… Možda ne Zelenom, ali bi svejedno trebalo dignuti uzbunu!
– Nisu »pet«, nego penthausi – profesionalno deformirani kulturnjak Željac ga ispravlja, kvareći igru riječi i brojaka.
– Ti se javljaš, koji i iz mirovine delaš! – brzo ga poklapa Štef. – Lako ti tako raditi za stolom i računalom, daj ti moju zidariju delaj nakon šezdeset pete, da te vidim kad te tlak »opere« na vrhu bauštele i »zašvindla« ti se u glavi!
– Ne radim ja iz užitka ili probitka, već tek da povežem početak i kraj mjeseca – brani se Željac. – Ja sam onaj »drugi s-tupan«. Mislio sam da ću zapadnjački napredno štedjeti u dva stupa, a nakraju sam se objeručke uhvatio za stari prvi stup kao pijanac za banderu, da ne legnem po parteru. A uz ženu kućanicu ni »prekogranična« mi mirovina ne prelazi prag siromaštva po glavi stanovnika…
– Ukratko, »summa summarum« – iznenadi nas Debeli zaostalim srednjoškolskim latinizmom – mi smo zgrada petih, ulica petih, naselak petih, grad petih… možda i zemlja petih?!
– Šuti, sve je dobro dok nas oni od prvih do četvrtih ne nazovu »petom kolonom« zato što im remetimo taj galopirajuće nezaustavljivi gospodarski rast – dadoh i ja svoj doprinos »kartanju i prigovaranju« – i zato što ne osjećamo potpuni mir dok »na koljenima« slušamo vijesti o tome kako nam zemlja dobro »stoji«…
– Je, i još im prijetimo da ovak’ siromašni, rekorderi u preskakanju obroka, svi na normirano oskudnoj i zelenoj, da ne velim travnatoj prehrani, u zdravlju poživimo koju petoljetku više od onih koje su nam zacrtali s tim penzijicama – okonča Franc pa se obruši na nas: – No, daj dijeli, Debeli, jesam ja došel gledati kak’ kartate ili slušati vaša staračka grintanja?!
