– Zete dragi – čim me punac tako časti, znam da slijede prigovori – čitam redovito te tvoje tekstuljke… Pa ti jedini još nisi pisao o tom mladom buntovnom »živozidaškom« saborniku, mladcu koji bu raspametio i »raspernatio« cijeli saborski kokošinjac! Pa o njemu su u drugim novinama već pisali ne samo kolumnisti i dežurna novinarska pera, nego i psiholozi, psihijatri! I oni su izrekli ekspertize, dali o njem psihoprofile! A ti, ni uz toliko humornog materijala, ni retka?!
– A što da pišem o Narcisu, kad su njega već grčki mitovi obradili?! – imam spreman odgovor. – Što novoga o sebeljubima napisati?! Pa nije ni prvi ni zadnji u Saboru! Možda samo malo slikovitiji, ekspresivniji od dosadašnjih »narcisa«!
– Ma ja bih njega ekspres hitila naglavce van! – iz punice progovara duh spremačice. – Najviše mi je žal one tam saborske zaštitare, kaj su ga morali još nanašati kak vreću brašna ili kak one nogometaše koji simuliraju, a ništ im nije! I, opasni su takvi i za mlade, kad im daju primjer da sabornik more bit fakin, klaun ili, Bože mi prosti, bedak!
– Joj, a meni je baš simpa! – eto ti sad šogorice Jasne. – On je meni, ono, u stilu »sve što ste željeli znati o politici a niste se usudili pitati«. On naglas blebne sve što meni na pamet padne!
– Malo se drugačije zvao taj film… – procijedi kao lik iz »kaubojca« njen muž i moj šuro, znani »Sin Oluje«, ne prestajući čačkati ostatke ručka po grebenima svojih škrba. – A takve, preglasne i napuhane, tipove rješavali smo mi u trešnjevačkoj »đimni« po kratkom postupku! Uzeli bismo ih malo »zrende« pa napravili od njih prave bedake! A ako im to ne bi pomoglo, »naručili« bismo štemera »Mačka« i njegove »huliće« da ih malo »natamburaju« i poravnaju im i onaj pravi i psihoprofil!
– Daj, nemoj mi pričati! – i punac pamti. – Pa bi onda takvi otišli u Savez socijalističke omladine i otamo bi nastavili kokodakati, i po glavi vam sr…
– Nooo, djeca vas čuju makar su zabili glave u mobitele! – pravi je pedagog moja ženica.
– E, baš za takve bih ja vratio vojni rok, i to bar na pol’ godine! – nastavlja »Sin Oluje« s »liječenjem«. – Ako nitko drugi, vojska učas »podštuca« sve te koji »strše« i od šmrkavaca napravi prave ljude, ak’ se može napraviti!
– Da, da… Živi dokaz nam je naša vlada puna pravih! – zahihoće se punac Jura. – Valjda su samo dvojica neku vojsku služila!? Živi dokaz one: »Tko nije za vojsku, nije ni za ženu.« Nego je za…
– …bit na vlasti! – brzo ga dopuni sin, pa prasnu u smijeh. – Koja te časti, ha, ha! Čak i »Pipsi« su bili u pravu! Eee, dečki narcisi…
– Bilo kak’ bilo, narcisi il’ tulipani, opasni su takvi sabornici! – ne odstupa punica. – Plašim se ja takvih, više ni Sabor ne volim gledati…
– Punica draga, – eto mene, zeta draga – nemajte od takvih straha! »Opasan, opasan«… Još su puno opasniji oni koji znaju što rade, a ne koji su samo »zločesta djeca«. Puno su opasniji saborski zastupnici koji uopće ne dolaze na svoj posao, ali uredno uzimaju plaću. Ili zastupnici koji imaju trajnu nesposobnost za rad, zbog čega ne bi mogli ni smjeli biti igdje zaposleni, a ipak mjesečno pospreme svoju saborsku »plaćicu«, jer i takvih ima!
– Nisu opasni narcisi, najopasniji su »zlatousti«! – konačno mi pročita misli i podupre me Jelica, moja najbolja polovica. – Oni iz čijih usta teče med, koji blagoglagoljivim, a nerazumljivim frazama milozvučno »gude«, koji jedno govore, drugo misle, a čine što im treći nalože!
