Najbolje je kad priča »dotrči« sama, kao meni sinoć. Ili je to bilo već jutros, jer Boris mi je banuo baš nekako u »Pepeljugino vrijeme«, i zadihan poput nje…
– Oprosti, stari, čuj, Vilko… Je l’ bi mogao prespavati kod tebe, mislim… kod vas? Samo do jutra… Dobio sam »smjenu«. Valjda privremenu…
– Čekaj, zar se niste ti i žena razveli već ono, prije »ohoho« godina? – iako mu milosrdno otvorih, nemilosrdno bijah znatiželjan.
– Ma da, jesmo, ali smo sad opet već neko vrijeme zajedno…
– Pa dobro, što se dogodilo da te opet šupirala? Ili »smijenila«, kako to ti veliš?
– Aah, bolje ne pitaj! – niječna uvodna fraza bila je dobar znak da ću od Borisa dobiti cijelu priču. – Glupost! Zapravo ništa! Ma… zaboravio sam u kupaoni otključani mobitel, a moja gospođa naišla i počela »čeprkati«. Pa kad sam dojurio po »mobač«, dobio sam porciju: »Ma nemoj, pa gospodin ima pun imenik nekakvih frajli! Olga, Kristina, Blanka, Andreja, Jelena, Lucija… Pa je l’ imaš ijednog muškog u adresaru?!? Ja mislila da, kao i svi pošteni muškarci, prčkaš po mobitelu samo zbog rezultata i kladionica, ili prognoze vremena, a on… Lea, Nina, Snježana, Mirjana, Ana… Daj, molim te, a koja ti je to Venera?? Kad te ja zveknem doći ćeš ravno i na Mars!« Zaludu sam joj pokušavao reći da su to samo moje obične znanice i najobičnije poruke, da je »moja veza s njima nikakva«, žena mi je samo sipala: »Bljak, samo što ti šminka i parfemi ne cure iz mobitela! ‘Znanice’? Ma daj, molim te, pa tu imaš sama ‘srčeka’, ‘smajliće’ u svim pozama i ‘pusice’, jooj, slinjo jedan!! ‘Obične poruke’?? ‘Medeni, a kad ces mi opet poslati jednu slatku porucicu?’, to je tebi, medvjede jedan, ‘obična poruka’, ha? ‘Porucice’ mi on piše i dobiva! Ma, bijedo ljudska i ‘niškoristi’, da si onda bar i ti ‘jašio’ na Martininoj hotmail listi, da makar imaš u imeniku i adresu potpredsjednice i ministrice Martine!«… »Je, da…«, odgovorio sam joj, a pomislio si, tad bih bio pun para ko brod pa ionako ne bih bio s tobom, »…onda bi me makar premijer bezrezervno uzeo u zaštitu! A ovako, još ćeš me ti ‘smijeniti’?« I znaš što mi je rekla? »Normalno! Ako i nismo neko oličenje braka, ipak imam više morala od svih tih političara! Idi, prošeći malo, dok se ohladim od tih tvojih vrućih poruka!«… I, evo me…
– Eto što žena može, a ni premijer ne može! – rekoh mu, klepivši ga prijateljski po uhu. – I bez istražnog povjerenstva ona je učas »pronašla elemente za pokretanje kaznene odgovornosti«, i eto tebe »u kazni«!
– Ma, krivo mi je… Pa nije to moje ni blizu skandalozno kao poruke tih »Lexagrokorijanaca« s planete »Bahatije«! – prepoznao je Boris moj društveni žalac, ali se nastavio privatno braniti. – Samo malo verbalnog udvaranja, banalnog hofiranja… Pa nisam ja »moje cure« zvao u podrumske »niskoprofilne restorane« da bih im tamo tajno dijelio »tavanski« visoke honorare, kao ti »Borgovci«! I sad samo ja ispao grješnik, a sve te lopine… nevine?!? Mene žena »smijenila«, sve zbog par bezazlenih, nevinih poručica, a kod njih užarena linija pa nikome…
– Ha čuj, kad nismo znali pročitati što piše u »Istanbulskoj«, kako onda tek da znamo što piše u privatnim porukama?! Tvoja žena u tvojima, a svi mi, cijela država, u Martininima?!? Hajde, opusti se… – jedva sam ga smirio, već bi bila ura za pijetlove da ih zagrebačke vrane nisu sve pojele – Lezi, spavaj tu na trosjedu!
… I evo ga, još spava… u pol dana! Hoće li mu biti lakše kad ga probudim i reknem mu da je dan donio novu priču, i da ipak nije samo on “smijenjen”? Hoće li to “znati pročitati”?? I prihvatiti da je itko ikoga doista smijenio? Jer ni ja budan još se ne snalazim u porukama s te planete… kako je ono rekao?
