– Danas sam sreo Marijana, znaš, onoga koji je radio sa mnom još dok sam bio mlad i zelen, i kosmat. U penziji je. Pravi, živući penzić! Već je za tri godine nadživio predviđeno trajanje života po novim »mirovinskim konstruktorima«. Sedam banki ima, a izgleda »kao avion«, super i mladenački, ali tak je to kad se sa pedeset i kojom ode u mirovinu, a ne sa 67 ravno u sanduk. Svejedno mi se žali, a postao je i trostruki dedek, moj Marjanček…
– Znaš, Vilkec, – govori mi – znorel bum od te svoje djece i unučadi! Još sad kad škola počinje, pfff… Skoro zavidim onim neženjama kaj dolazak jeseni prepoznaju samo po otečenim nogama, kad ih nemreju zgurat u čvrste cipele, nakon kaj su ih tri mjeseca luftali bez čarapa. Al’ tko ima školarce, taj zna kaj je jesen! Ma, taj zna i kaj je ljeto, i proljeće i sve, kakva »škola za život«! Badava nam, kakvi su ti klinci danas – priča on meni i ne pitajuć me imam li djecu – ne bi pomogla ni tri univerziteta za život! Neki dan, taman sjeo na kauč u sobi da malo odahnem, zove me unuk iz kuhinje, igraju tam neku društvenu igru. Jedva se dignem i dovučem, a on mi veli: »Deda, daj mi čašu vode!!« Još od čuda ne zinem, a unuka veli: »Ili još bolje, napravi nam malo plavog sokića…«! A pipa im pod rukom?! Onda ih ja posjednem pa im objašnjavam kako sam nekoć, kao dječak, ja donosio vodu baki i djedu, a ne oni meni. Skakutao im po alat, dodavao što treba, kako sam ja bio njihova »produžena ruka« i »brza noga«. A oni me gledaju bijelo, kak da im pričam o mikroekonomskim porastima »bedepeja«, sve dok Lana ne uzvikne: »Hej, idemo sad gledat onu našu seriju!« Nitko ni da bi pomislil da je deda pomislil gledati nogomet?! Pa onda, s kauča nastavljaju: »Daj, deda, donesi mi onaj moj jastuk iz spavaće«, »Mogao bi napraviti kokice, ti to najbolje znaš…« – baš htjedoh Marjančeka utješiti da je valjda zato danas sve duži ljudski vijek, zato što se stariji više kreću i »gimnasticiraju«, ali mi nije dao ni do riječi. – I, baš onda kad se najozbiljnije pripremim »oprati im uši«, eto im na vrata roditelja, punih ruku novih vrećica čipseva i drugih »nezdravolada« koje skupa s djecom gutaju. »O, baš fino, djed zna koju seriju volite!« klikće moja kćerka, pa onda, kao umiljato: »Ali sad mala pauza, Markić, imaš još onu nepročitanu ljetnu lektiru! Dok ti ja omotam knjige, bude ti ju djed sad malo naglas čitao, da stigneš. Ionako ne razumiješ smisao kad sam čitaš…« Klinci su dotad već starcima otuđili mobitele i ni nakraj pameti im nije lektira. Pa hajd, djede, sad ti ureduj! Skokni amo – skokni tamo, kao da ti i imaš kakvih drugih obveza i zanimacija u životu?! Kaj bi sad djedovi i bake još i nekaj svojega radili, pročitali, odmarali? Ono, kao, »ni im dost kaj su nam na grbači s mirovinama«, mislim…
– Mili, molim te – prekida me moja ženica Jelica kojoj sve ovo prepričavam – dok si u kuhinji, izvadi iz škrinje one knedle s čokoladom i stavi ih kuhati…
– Knedle??? Sad, u devet navečer???
– Ha, ne će Marta i Jurica jesti one bakine slane pitice sa sirom, ne vole to… Ili bi možda radije sad gulio krumpir i pržio im onaj »tanki pomfrit«?
– A, nek idu vri…pff! Fakat ima pravo Marijan kad veli – konačno da dovršim prepričavanje – da bi danas, prije svih drugih škola, trebala »večernja škola odgoja«! Za roditelje.