STARI ISTARSKI ČAKAVSKI ZAPIS KAKO SE NEKADA SLAVIO BOŽIĆ Božić jedanput poli nas

Snimio: B. Čović
Siromahon se je drievo prontalo, ulja, kruha, mrsa i se ča je rabilo poneslo. Se ča se siromahon dalo se računalo kako da je Bogu darovano. I siromahi so na Božić bili kako i bogati. I blagu se je se dalo. Na Božić se ni na pašo gonilo. I blago je va teplen uživalo.

Va našen sele, si smo bili siromahi. Najveć brižna dica ča so va ojske oca zgubili. S materon so se mučno gojili. Ali smo sako jutro i večer si skupa Boga molili. Nikat se ni šlo jes prez molit, ni pit da se ni nazdravilo: Hvaljen Isus i Marija. Dica so matere i ocu guorili Vi. Ni kruha se ni zielo s kaseli ku se mater ni pitalo. Si smo se štimali. Bili duhovati. I veruvali da je va saken čovike uni Buoh ča je sviet stori.

Najlepči dan od leta je bi Božić. I za njega smo se cieli Advenat prontevali. Si smo va pietak postili. Neki so samo jedanput na dan jeli. A neki so samo va kruhe i ode živeli. Potle se je pooralo i posejalo, njaveć se je drievo prontevalo. Žienske so prele, motale, krpale, dico zibale, a muški vajk ča poviedali i dokle hi nuoć ni spat nagnala, zavajk poli uganj delali.

Šetemano pret Božić se je najveć delalo koli kući. Se se je učistilo: kuorti, štali, šufiti, konobi, postoli, posodo, lonci, pustelji, finta puoti i ciele kampanji. Na vrata so se staile granice bršljana. Se za Boga ki je po Božiće s neba h nan se kala.

Još so se bolje čistili ljudi. Saki je duh torna. Ku je z blagon škodo stori, za Božić je refunda. Ku je ki s kien bi posvajen, va fameje, ali va susešćine, si so se pomirili.

Siromahon se je drievo prontalo, ulja, kruha, mrsa i se ča je rabilo poneslo. Se ča se siromahon dalo se računalo kako da je Bogu darovano. I siromahi so na Božić bili kako i bogati. I blagu se je se dalo. Na Božić se ni na pašo gonilo. I blago je va teplen uživalo.

Na Vilijo Buojžo se je delalo do mraka i postilo. Cielo selo je dišelo po šočeve, mrkve, broskvah i bakale. Na ugnjišće je gorie veli uganj, veli cok, Badnjak. Ku je bila bura je va dimlike švikalo. Ku je bilo jugo, je tuklo i motalo.

Na stole je gorela dušica za mrtvi. Nuono, ali otac so pret semi Boga molili. Za pokuojni ot kući, za duši va Čičilišće, za ljudi va pirikule, za mladići i divojčine, za soldati, za lačni i buolni, za unega ki će prvi umriet, za srećno smrt, za dušico ka nima nigdere nienega, za Mater Criekvo. Se je molilo i na čas seh svieci. Svetega Blaža da nas čuva og bolesti guta, sveto Polonijo od bolesti zuobi, svetega Valentina od njegove volesti, sveto Lucijo od bolesti oči, andjeli čuvari da nas čuvajo ot sake nesreći. Nan dice ki smo bili lačni, ni bilo lahko zdurat tolike molitvi. I smo komoć dočekali da ča stavimo va usta.

I kantali smo božićne kanti. Valja ni bilo niene kući va kie se ni skantala ciela kanta „U se vrieme godišća”. I po već puti, se dokle se ni šlo na Polnoćnico. Ali potle pol noći kat so se bušnuli, jeni drugi pozdravili. I srećni šli spat.

Ki nie imie kuraja pitat prošćienje, je ša na polnoćnico. Unde se je skroti, pokaja i pomoli. I je ša na Ofar. Kat je Boga na križe bušnu, i kat mu je plovan reka: Mir s tobom! va srce je se prosti. I jutredan so si bili prieteli kako da se nič ni nikat dogodilo.

Rano va jutro so h rane maše šli stareji. Na velo mašo mladi i uni ča so prišli rano jutro s Polnoćnici. Dica smo vajk hodili z starejemi. Uni so nas vajk imeli navar.

Na obe maši criekva je bila puna. I puoti i česti pune ljudi. Tu ni bilo ni jedinega otroka, muškiega ni žienski ki ni ša h maše.

Po hode, po besedah, po smiehe, po očivah i po lice se je videlo kako so ljudi kuntienti. Drugajči nego drugi dani. Ni bilo takovega dana, ni takoveva kuntienstva koli leta kako za Božić.

Na dan Božića se ni hodilo s kući. Si so ot fameji bili skupa va teple kuće, poli ugnjišća, kako Isus, Josip Marija. Jedino se je blago pognalo na vodo i nakrmilo.

I si so ćuteli da je Buoh priša h njin i da će š njima bit cielo leto i zavajk.

Danas je se drugo. Prazno i razbito, kako ot plastiki. Kakova porkarija je to, danas ljudi na Božić gredo va butiegi, z veturami semo i tamo. Nnka h maše ne grie veli parat ljudi. Se ni na Božić ne riva skupa jes. Dica zajno gredo na telefuon zobat, ali igrat na baluon. A otac i mat zustajo sami kako da so pokrajeni. Već ni andjeli nimajo ča kantat Slava Bogu i mir ljuden! Brižni mi ča smo dočkali. I ku se ljudi ne ubrno i ne ubrate, moglo bi bit i huje.

Marijo Vitorjof

IZVORGlas Koncila br. 51-52/2018.
Prethodni članakDR. SC. JOSIP MUŽIĆ, PISAC KNJIGE »BOŽIĆNO ČUDO NA OKITU« Gore srca! K malenomu Božiću!
Sljedeći članakPRIKAZI KRISTOVA ROĐENJA Božićna tematika u Riznici zagrebačke katedrale